Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244
Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (UNSCR 1244) usvojena je 10. juna 1999. godine, dan posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu. Ova rezolucija ima veliki politički značaj jer je postavila osnovne pravne principe za rešavanje situacije na Kosovu i Metohiji u okvirima institucija Ujedinjenih nacija. Jedan od ključnih elemenata Rezolucije 1244 je potvrđivanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Savezne Republike Jugoslavije, ali istovremeno i poziv na zaštitu prava i interesa kosovskih Albanaca kroz kreiranje pravnog i političkog okvira za proces uspostavljanja konačnog statusa Kosova. Rezolucija je formalno uspostavila međunarodnu civilnu misiju, Misiju Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), koja je imala mandat da upravlja civilnim pitanjima i da podržava uspostavljanje privremenih institucija samouprave na Kosovu. Takođe, Rezolucija 1244 je formalizovala i odredbu Kumanovskog sporazuma o razmeštanju međunarodnih vojnih snaga na Kosovu radi održavanja mira i bezbednosti. Ove snage su bile pod komandom KFOR-a (Kosovo Force) i imale su mandat da obezbede bezbedno okruženje za sve stanovnike Kosova i Metohije. Rezolucija 1244 takođe je postavila osnove za politički proces koji bi doveo do rešavanja statusa Kosova i Metohije. Ova rezolucija je predvidela da će se o statusu Kosova razgovarati nakon postizanja određenih ciljeva, kao što su uspostavljanje demokratskih institucija, vladavina prava i zaštita manjinskih prava. Tokom godina, Rezolucija 1244 bila je predmet različitih tumačenja i primene, ali ona je bila osnova na kojoj se bazirao proces koji je kulminirao Prvim sporazumom o principima normalizacije odnosa Prištine i Beograda, popularno nazvanim Briselskim sporazumom. Powered By EmbedPress
Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova
Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova je međunarodni dokument koji je potpisan 9. juna 1999. godine, označavajući zvanični kraj NATO bombardovanja SR Jugoslavije tokom Kosovskog rata. Ovaj sporazum je imao ključnu ulogu u uspostavljanju mira na Kosovu i stabilizaciji regiona. Njegovo potpisivanje predstavljalo je važan korak ka okončanju sukoba i povratku mira na teritoriju bivše Jugoslavije. Sporazum je potpisan u vojnoj bazi KFOR-a u Kumanovu, Makedonija (sada Severna Makedonija), od strane generala Vojske Jugoslavije Svetozara Marjanovića, generala policije Republike Srbije Obrada Stevanovića i britanskog generala Majkla Džeksona. Ovaj sporazum je bio rezultat pregovora između predstavnika NATO-a i tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića. Ključni elementi sporazuma uključivali su povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova, raspoređivanje međunarodnih mirovnih snaga (KFOR) radi uspostavljanja stabilnosti na terenu, kao i prihvatanje šireg okvira za političko rešenje kosovske krize. Jedna od ključnih odredbi sporazuma bila je demilitarizacija Kosova, što je zahtevalo povlačenje jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga sa teritorije Kosova, kao i razoružavanje jedinica OVK. Ova demilitarizacija omogućila je KFOR-u da preuzme odgovornost za obezbeđivanje sigurnosti i stabilnosti na Kosovu, kao i zaštiti svih građana, bez obzira na njihovu etničku pripadnost. Pored toga, sporazum je predvideo uspostavljanje zone bezbednosti duž granice između Kosova i Srbije radi sprečavanja incidenata i destabilizacije regiona. Ova zona je imala za cilj da spreči buduće prisustvo vojnih i policijskih snaga SRJ na teritoriji Kosova, bez izričite dozvole KFOR-a. Takođe, Vojnotehnički sporazum iz Kumanova predstavljao je prelaznu fazu ka političkom rešenju kosovske krize. On je omogućio uspostavljanje privremene administracije UN-a na Kosovu (UNMIK), koja je imala zadatak da koordinira humanitarne aktivnosti, osigura poštovanje ljudskih prava i vladavine prava, kao i da podrži procese obnove i rekonstrukcije. Sporazum je takođe imao dugoročne implikacije za region Balkana i međunarodnu zajednicu. On je postavio osnovu za rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN i dalje političke pregovore o statusu Kosova i otvorio put ka međunarodnom priznanju nezavisnosti Kosova, koja je formalizovana deklaracijom nezavisnosti 2008. godine. Ukratko, Vojnotehnički sporazum iz Kumanova je bio ključni dokument koji je označio kraj vojnih dejstava na Kosovu tokom Kosovskog rata, povlačenje bezbedonosnih snaga SR Jugoslavije i Srbije, i predstavljao je početak procesa uspostavljanja nezavisnosti Kosova. Powered By EmbedPress
Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova – Ahtisarijev plan iz 2007. godine
Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova iz 2007. godine, ili popularnije Ahtisarijev plan za Kosovo predstavljao je sveobuhvatni okvir za postizanje održivog mira i stabilnosti na Kosovu. Osnovna ideja bila je stvaranje multietničke, demokratske i samoodržive države kroz međunarodno nadziranu nezavisnost, koja bi omogućila svim zajednicama na Kosovu da žive zajedno u miru. Plan je predviđao niz ključnih elemenata, uključujući decentralizaciju vlasti radi osiguranja veće autonomije lokalnim zajednicama, posebne mere za zaštitu srpske manjine kao i visok stepen autonomije Srpske pravoslavne crkve i zaštite njene svojine; kao i uspostavljanje međunarodne supervizije radi nadgledanja primene plana. Jedan od najkontroverznijih elemenata Ahtisarijevog plana bio je predlog za status neutralnosti Kosova, što je značilo da Kosovo ne bi imalo svoju vojsku, već bi bezbednost bila garantovana međunarodnim snagama, poput KFOR-a i EULEX-a. Plan je takođe predvideo osnivanje institucije Specijalnog predstavnika EU za Kosovo, koji bi nadgledao primenu plana i pomagao Kosovu u procesu integracije u evroatlantske strukture. Ahtisarijev plan za Kosovo naišao je na podršku većine kosovskih Albanaca, ali je bio oštro odbačen od strane Srbije i njenih saveznika, uključujući Rusiju. Srbija je smatrala da plan ne pruža dovoljne garancije za zaštitu srpske manjine na Kosovu i da je kršio njen suverenitet. I pored protivljenja Srbije, Ahtisarijev plan je podržan od strane većine zapadnih zemalja, koje su videle u njemu šansu za stabilizaciju regiona i uspostavljanje održivog mira na Balkanu. Ali je Evropska unija odustala od njegove primeni u praksi kroz mehanizme EULEX-a kao ustupak Srbiji, kao i zbog odluke da se pregovori Beograda i Prištine nastave pod patronatom Kontakt grupe koju su činile EU, SAD i Rusija. Kosovska skupština je 2008. godine usvojila Deklaraciju o nezavisnosti, proglašavajući Kosovo nezavisnom državom u skladu sa preporukama Ahtisarijevog plana. Ova odluka je izazvala međunarodnu kontroverzu zbog prejudiciranja ishoda razgovora uz posredovanje Kontakt grupe, ali je Kosovo dobilo priznanje većine zapadnih zemalja, uključujući SAD i većinu država članica EU. Ahtisarijev plan za Kosovo ostaje važan dokument u procesu rešavanja statusa Kosova i primer kako diplomatski napor može doprineti miru i stabilnosti u konfliktnim regionima. Ali i podsećanje svim političkim činiocima u Srbiji da odbijanje kompromisa u rešavanju državnih pitanja vodi samo pogoršavanju položaja Srbije u međunarodnim odnosima. Powered By EmbedPress
Saopštenje Stejt departmenta о sastanku Jović-Iglberger 28. februara 1992.
Kada se govori o raspadu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije veoma često se imputira navodni stav Međunarodne zajednice da se rešenje jugoslovenske krize mora bazirati na uštrb interesa Srbije i srpskog naroda, i kroz guranje Srbije u rat. Međutim, mnoga istorijska dokumenta kao i novinski članci iz perioda raspada Jugoslavije pokazuju da se od beogradskih vlasti zahtevalo da bude spremna na iste ustupke prema drugim narodima kakve je zahtevala i prema Srbima u drugim bivšim republikama. Kao i da se rešenje krize mora pronaći u miru a ne ratu. Jedan takav dokument je i saopštenje američkog Stejt departmenta posle sastanka Borisava Jovića, člana predsedništva SFRJ, i Lorensa Iglbergera, tadašnjeg zamenika državnog sekretara Sjedinjenih Američkih Država, 28. januara, 1992. godine. Bivši ambasador SAD u Beogradu, Iglberger će ostati upamćen kao strani diplomata čiji javni nastupi i izjave pokazuju da je tokom jugoslovenske krize međunarodna zajednica veći deo vremena podržavala interese Srbije i mirno rešenje krize. “Saopštenje Stejt departmenta о sastanku Jović-Iglberger Vašington 28. januar Zamenik državnog sekretara Iglberger sastao se juče sa Borisavom Jovićem, predstavnikom Srbije u krnjem Predsedništvu Jugoslavije.Ovaj sastanak ne menja američki stav da članovi krnjih saveznih institucija Jugoslavije ne mogu legitimno govoriti ili postupati u ime cele Jugoslavije.Zamenik državnog sekretara je naglasio Borisavu Joviću da SAD očekuju da sve strane, uključujući tu srpsko rukovodstvo i Jugoslovensku armiju, poštuju obaveze preuzete prilikom potpisivanja sporazuma o planu koji predviđa raspoređivanje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Hrvatskoj. Vlada SAD u potpunosti podržava napore Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice da se pronađe miroljubivo rešenje za jugoslovensku krizu.Zamenik državnog sekretara naglasio je Borisavu Joviću da SAD, kao i Evropska zajednica, neće prihvatiti nikakav ishod jugoslovenske krize koji bi se zasnivao na primeni sile ili pretnji promenom granica jugoslovenskih republika.On je pozvao srpsku vladu da preduzme jasne i konkretne korake kojima će pokazati doslednost planu Ujedinjenih nacija i mirovnoj konferenciji Evropske zajednice kojom predsedava lord Karington, kao i da će poštovati teritorijalni integritet Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.Napori Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice pružaju rukovodstvu Srbije priliku da pokaže spremnost da konstruktivno prione na posao u cilju generalnog političkog rešenja u kome će biti uvažena legitimna strahovanja i ispunjene težnje Srba unutar i izvan Srbije.Pozivamo rukovodstvo Srbije da iskoristi tu priliku, da poštedi srpski narod kao i druge jugoslovenske narode, strašne cene ratovanja i pokaže spremnost da drugim narodima u Srbiji pruži ista prava i zaštitu koju traži za Srbe izvan Srbije.” Nedeljnik Vreme, 3. februar 1992. godine
Dan Evrope
Dan Evrope se obeležava 9. maja svake godine kako bi se proslavile ideje mira i saradnje koje su bile temelj stvaranja Evropske unije. Ovaj datum ima poseban značaj u istoriji Evrope, posebno u zemljama Evropske unije. Ideja o Danu Evrope potiče od Roberta Šumana, francuskog ministra spoljnih poslova, koji je 1950. godine predložio stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik. Ova inicijativa smatra se početkom evropske integracije i kasnijeg formiranja Evropske unije. Evropski lideri, sledili su Šumanovu viziju o zajedničkom upravljanju resursima kao načinu za promovisanje mira i stabilnosti u Evropi. Od tada, Dan Evrope je postao simbol jedinstva i solidarnosti među evropskim narodima. U tom duhu, mnoge institucije i organizacije širom Evrope organizuju različite manifestacije, koncerte, izložbe i druge događaje kako bi obeležile ovaj dan i podsetile ljude na važnost evropske saradnje. Evropska unija danas predstavlja jedan od najvažnijih političkih i ekonomskih saveza u svetu. Sa 27 članica, EU je postala simbol zajedničke evropske ideje, čija je osnovna svrha promovisanje mira, stabilnosti i prosperiteta. Kroz zajedničku valutu, slobodnu trgovinu i slobodu kretanja ljudi, EU je postigla značajan napredak u stvaranju jedinstvenog tržišta i jačanju veza među evropskim narodima. Danas, dok obeležavamo Dan Evrope, važno je podsetiti se na vrednosti koje su inspirisale osnivanje Evropske unije i raditi na dostizanju i očuvanju tih vrednosti u našem društvu. Dan Evrope je prilika da se istakne važnost mira, saradnje i razumevanja među narodima Evrope, te da se podstakne dalji napredak ka zajedničkoj evropskoj budućnosti.
Ilija Đukić: Kosovo – realnost i mit
“Izbor tekstova je izvršen iz nekoliko desetina napisa, izjava i intervjua vezanih za kosovske teme nastalih u vremenu od maja 1996. do jula 2000. godine. Za prostor bivše Jugoslavije to je postdejtonski period na čijem je početku već bila propuštena poslednja šansa da se spreči da kosovski problem postane regionalno i evropsko krizno žarište i poprište novih oružanih sukoba, nasilja sa svih strana i stravičnog raketiranja Jugoslavije, Srbije i Kosova od strane NATO.Izdavaču i autoru se učinilo da može biti korisno da se ovaj izbor tekstova nađe u jednoj publikaciji kao svedočanstvo o jednom vremenu i izraz kritičkog odnosa prema politici sva tri aktera na Kosovu. To se odnosi na zvaničnu politiku beogradskog režima prema Kosovu, na albanski etnički nacionalizam koji je bio i ostao u biti ratovanje za teritorije i na manjak stvarne političke strategije evropskih i vanevropskih centara moći da odigraju ulogu koju su na sebe preuzeli.Zahvaljujem se izdavaču, kao i kolegama i prijateljima iz Foruma za međunarodne odnose koji su neretko bili inicijatori ali i prvi kritičari mojih tekstova.“ Ilija Đukić: Kosovo – realnost i mit (Napomena autora) Powered By EmbedPress
Besmislena YU ratovanja
“Ima li smisla analizirati jedan besmisleni rat – ratove? Šta se mora reći o uzrocima i faktorima razbijanja SFRJ, o ulozi Vrhovne komande i njenog vojnog djela? Šta reći o ulozi JNA? Šta o stavovima generala Veljka Kadijevića (sekretara za narodnu odbranu i načelnika Štaba Vrhovne komande 1988 – 1992), izloženim u knjizi “Moje viđenje raspada – vojska bez države”? (“Politika”, juni 1993). * * * Imam, dakle, moralno pravo da i sada analiziram posljedice bezumlja na koje smo ukazivali kada se zlo još moglo izbjeći ili bar učiniti neuporedivo manjim. A pošto sam i danas uvjeren da se sunovrat, kako je još 1989 godine nadolazeću jugoslovensku tragediju nazvao Koča Popović – mogao izbjeći, osjećam i obavezu da to uvjerenje objasnim, jer je i sada mnogo onih koji ističu da je sve baš tako moralo da se desi, da se tragedija nije mogla mimoići. Jedni to čine da bi sebe opravdali, da bi i lične odgovornosti podveli pod pojam objektivne nužnosti, a mnogo više je onih koji nisu svjesni svojih nacionalističkih zabluda i iluzija.” Ilija Radaković – Besmislena YU ratovanja 1990-1995 Powered By EmbedPress
75 godina od osnivanja NATO
Godišnjica osnivanja NATO pakta predstavlja važan trenutak u istoriji savremenih međunarodnih odnosa. Prethodnica Severnoatlantskog sporazuma je bio Dankirski sporazum iz 1947. godine između Velike Britanije i Francuske. Već naredne godine ovaj savez se širi pristupanjem zemalja Beneluksa, odnosno potpisivanjem Briselskog sporazuma iz 1948. godine. Državni udar u Čehoslovačkoj će potpisnice Briselskog sporazuma potaknuti na pregovore sa zemljama Severne Amerike o odbranbenom savezu. Ti pregovori će dovesti do potpisivanja Seversnoatlantskog sporazuma 4. aprila 1949. godine. Tako je NATO nastao kao rezultat potrebe za kolektivnom odbranom zapadnih demokratija od potencijalne pretnje Sovjetskog Saveza. Osnivanje Pakta predstavljalo je i ključni korak ka stvaranju sistema kolektivne bezbednosti u Evropi posle završetka Drugog svetskog rata. Zemlje članice NATO alijanse Od tada, NATO je prošao kroz različite faze razvoja, prilagođavajući se novim bezbednosnim izazovima i promenama u međunarodnom okruženju. Tokom Hladnog rata, NATO je bio ključni stub zapadne bezbednosti, pružajući garant bezbednosti svojim članicama. Posle pada Berlinskog zida, NATO je proširio svoje granice, primajući u članstvo i članice bivšeg Varšavskog pakta i balkanskih zemalja. Značaj NATO pakta je ogroman, posebno u kontekstu očuvanja mira i stabilnosti u Evropi. Kroz svoje aktivnosti, NATO je doprineo jačanju demokratije i vladavine prava predstavljajući politički i bezbedonosni temelj na kom su se zasnivali pregovori o formiranju drugih međunarodnih institucija. Takođe, NATO je bio ključni faktor u očuvanju transatlantskog saveza između Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, pružajući osnovu za saradnju u oblasti bezbednosti i odbrane, ali i ekonomske i kulturne saradnje. Za zemlje poput Srbije, članstvo u NATO paktu može imati značajne beneficije. Pristupanje NATO-u može doprineti jačanju nacionalne bezbednosti, podržati reforme u oblasti odbrane i doprineti integraciji u evroatlantske strukture. Takođe, članstvo u NATO-u može otvoriti nove mogućnosti za ekonomsku saradnju i razvoj, kao i za jačanje političke stabilnosti u regionu i ubrzanje procesa pristupanja Evropskoj uniji. Godišnjica osnivanja NATO pakta predstavlja priliku da razmislimo o budućnosti međunarodne bezbednosti i saradnje Srbije sa svojim međunarodnim partnerima. NATO, zajedno sa Evropskom unijom i drugim međunarodnim organizacijama, ima ključnu ulogu u očuvanju mira, stabilnosti i prosperiteta širom sveta, te je važno nastaviti rad na jačanju veza i približavanju ovim institucijama. Njih čine zemlje u čijem društvu Srbija pripada geografski, a svoju budućnost treba videti i potvrđivanjem te pripadnosti članstvom u ovim organizacijama
180 godina Srpskog građanskog zakonika
Srpski građanski zakonik (Законикъ грађанскій за Княжество Србско) je donet 25. marta 1844. godine i predstavlja prvu i jedinu sveobuhvatnu kodifikaciju civilnog prava u Srbiji. Godišnjica njegovog donošenja predstavlja značajan događaj u istoriji pravnog sistema Srbije. Ovaj zakonik je usvojen tokom takozvanog perioda Ustavobranitelja u Kneževini Srbiji, odnosno tokom vladavine Aleksandra Karađorđevića. Njegovo donošenje predstavljalo je važan korak ka stvaranju pravnog sistema u mladoj kneževini, ali i korak u stvaranju moderne evropske pravne tradicije kao tek četvrti pravni dokument ove vrste donet na Evropskom kontinentu. Naredbu o pisanju zakonika je doneo Miloš Obrenović 1837. godine, a njegovi autori Jovan Hadžić i Vasilije Lazarević su se u svom radu ugledali na, do tada jedine takve dokumente drugih evropskih zemalja, francuski, austrijski, i holandski. Srpski građanski zakonik je bio prvi sveobuhvatni zakonik koji je regulisao civilno pravo u Srbiji. Njegovo usvajanje je imalo za cilj da unapredi pravnu sigurnost, olakša poslovanje i promoviše pravnu jednakost građana. Značaj ovog zakonika se ogleda u njegovom uticaju na dalji razvoj pravnog sistema Srbije. On je postavio osnovne principe koji su kasnije razvijeni i unapređeni kroz niz zakona i reformi. Takođe, on je imao veliki uticaj na pravne sisteme drugih zemalja u regionu, koji su ga uzimali za primer prilikom reformi njihovih pravnih sistema. Sa određenim izmenama Srpski građanski zakonik će činiti osnovu pravnog sistema Srbije sve do 1946. godine. U današnje vreme, iako je zamenjen novim zakonima, njegov značaj kao temelja modernog srpskog pravnog sistema ostaje neosporno veliki. Godišnjica njegovog donošenja je prilika da se podsetimo njegovog doprinosa pravnoj kulturi Srbije i da se istakne njegova uloga u formiranju principa pravne države u Srbiji.
Svedočenje Kira Gligorova o evropskoj ponudi jugoslovenskim liderima 30-31. maja u Beogradu
Žak Delor (Jacques Delors), tadašnji predsednik Evropske komisije je krajem maja 1991. godine došao u Jugoslaviju da bi, pored monetarne i carinske unije, ponudio političku i finansijsku podršku planu tadašnjeg premijera Ante Markovića o “Jugoslovenskom Mastrihtu”. U vreme kada su se vodeći protagonisti, u grču sukobljavajućih nacionalističkih projekata, već pripremali za rat racionalni jezik interesa imao je slab efekat na političke elite koje su delovale po logici etno-nacionalističkog sukobljavanja.