Zakon je volja vilajetska (narodna), koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda, a zlo zaprečava. Prvi, dakle, gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari i poglavari i sovjet praviteljstvujušći (opšća kancelarija) i sjašćenstvo i vojinstvo i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi, a zle, nepokorne, lenjive u službi da kastiguje. Zato zakon razuman i pravedan biti mora.
Nisu oni znali sta je zakon, zakon velim graždanski. Zakon je vilajetu to, što jednom čoveku hrana, piće, vazduh, odelo i kuća, to jest kako čovek, kad hrane i pića i proče nestane, umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dođe i da se sasvim rastrgne i pogine. No zakon tako kao i hrana mora dobar biti. A kako ćemo mi taj dobar zakon napraviti, pod kojim će vilajet čestit i srećan biti, krepko i tverdo stajati, i od kolena na koleno slavniji i čestitiji biti. Na prvo pitanje treba pametno da odgovorimo, jerbo od ovoga i sreća i nesreća narodna zavisi.
Ovo nas i srce i duša naša najbolje naučiti može. Čemu je svaki razuman, čestan i pošten čovek pokoran, i što on do smrti svoje slušati želi? Svaki će reći: – Ja sam pokoran razumu i pravdi. Ove ću do smerti moje i gladan i žedan, i go i bos, verno slušati. – Svaki čovek ovo, svaka žena i dete ovako govori u serdcu svome: – Zapovedaj mi razumno i tvori mi pravdu, pak ću za te u nuždi i krv proliti. – Može li štogod na svetu lepše, slađe i milije biti, nego kad i krivac osuđeni rekne svome sudiji: – Ti si mi razumno i pravedno sudio, svaku ću kastigu rado pretrpeti.
Razum, dakle, i pravda, jesu dve polovine blagopolučija (sreće). Gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona.
Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom našom snagom, da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon da nam prvi gospodar i zapovednik bude. On da zapoveda gospodarima, vojvodama, sovjetu, sjašćenstvu, vladikama i svakome, malomu i velikomu. On će nas braniti i svobodu i voljnost sačuvati.
Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost; a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine, tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom. To jest: nitko u narodu da nema vlasti ni najmanjem siromahu zla činiti, osobito onaj koga je narod za sudiju i zapovednika izabrao, ne samo da ne sme ni najmanje zlo činiti, nego da mora u svakoj priliki dobro činiti, inače nije dostojan sudija i poglavar biti.
Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom, imanje i čest svoju… Sigurnost života, imanja i česti svaki, pa i ono dete koje se ješće rodilo nije, da ište od zapovednika; i ako poglavar njima svima život, imanje i čest sačuvati neće ili ne može, nije dostojan poglavar biti.
Vtora (druga) dužnost poglavara jest osloboditi neosvoboždene i svobodu vilajetsku sačuvati, jerbo nam je u svobodi dvaput mio i sladak život. Svoboda nas razlučava od zverova i rob gori je od zvera, jerbo čoveku robu ono se oduzima što ga čini čovekom. Bolje je ne živeti nego u poganom ropstvu biti. – Svoboda, svoboda nas ljudma čini, svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost i pravosudije. Ona starešinama daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona sjašćenstvo prosvešćava i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže. Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakog obogašćava; Svoboda orača u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće veseli i utešava i mio mu život čini! U svobodnoj zemlji u polju bolje rodi i marva se bolje plodi, lep se hleb jede i dobro vino pije! Jednom rečju: gde nema svobode, tu nema života.
Govor Božidara Grujovića, prvog sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta.
Iz Memoari prote Mateje Nenadovica, izdao Ljubomir P. Nenadovic, Beograd 1867, str. 295–297.