Dvanaestog marta 2003. godine Srbija je ostala bez jednog od svojih najznačajnijih lidera u novijoj istoriji. Tog dana, ispred zgrade Vlade Srbije, ubijen je Zoran Đinđić, prvi demokratski izabrani premijer zemlje nakon decenija autoritarne vlasti. Njegova smrt označila je prelomni trenutak u političkom i društvenom životu Srbije, ostavljajući za sobom duboku prazninu i niz neodgovorenih pitanja. Dvadeset dve godine kasnije, sećanje na Đinđića ostaje snažno, dok se istovremeno postavlja pitanje kada ćemo kao društvo uspeti da ostvarimo viziju za koju se borio.
Zoran Đinđić – političar vizionar
Rođen 1952. godine u Bosanskom Šamcu, Đinđić je nakon studija filozofije u Beogradu, svoje obrazovanje je nastavio u Nemačkoj, gde je doktorirao pod mentorstvom Jirgena Habermasa. Njegova akademska karijera bila je samo uvod u političku borbu koja ga je kasnije učinila jednom od najznačajnijih ličnosti novije istorije Srbije.
Kao jedan od osnivača Demokratske stranke, Đinđić je postao jedan od najznačajnijih lidera opozicije režimu Slobodana Miloševića. Njegova politička karijera bila je ispunjena izazovima, saplitanjima, usponima i padovima; ali uvek vođena jasnom idejom o modernizaciji Srbije i njenom uključivanju u evropske tokove. Bio je reformator, pragmatičar i lider koji je znao da su promene neophodne, čak i ako su ponekad bolne. Bio je vizionar koji je Srbiju video kao društvo pravde i pravednosti za sve njene građane.
Atentat koji je promenio Srbiju
Atentat na Zorana Đinđića bio je rezultat sukoba između reformskih snaga i ostataka kriminalno-političkih struktura koje su dominirale Srbijom tokom devedesetih godina. Organizatori atentata, pripadnici Jedinice za specijalne operacije, popularne „crvene beretke“, i kriminalnog zemunskog klana, videli su u njemu glavnu prepreku ka očuvanju svojih privilegija i moći.
Njegova smrt izazvala je šok u celom regionu, a država je odgovorila uvođenjem vanrednog stanja i akcijom „Sablja“, u kojoj su stotine kriminalaca uhapšene. Ipak, i pored toga, Đinđićeva vizija moderne i evropske Srbije naišla je na brojne prepreke u godinama koje su usledile.
Ostvarenje vizije ili stagnacija?
Dvadeset dve godine nakon atentata, Srbija i dalje vodi borbu između prošlosti i budućnosti. Reforme koje je Đinđić započeo nisu završene, a mnogi od njegovih ideala su ostali neostvarene želje dok o sudbini društva i dalje odlučuju ljudi iz struktura moći režima protiv kog se borio. Njegova vizija Srbije kao zemlje pravde, ekonomskog prosperiteta i demokratije ostaje cilj kojem teži većina građana Srbije. Ali na tom putu prepreke i dalje postavljaju politički i kriminalni akteri koji pravdu i pravnu državu vide kao svoje neprijatelje.
Mnogi se danas pitaju kako bi Srbija izgledala da je Đinđić poživeo. Da li bi uspeo da sprovede reforme do kraja? Da li bi se zemlja brže priključila Evropskoj uniji? Da li bi kriminalne strukture bile iskorenjene? To su pitanja na koja nikada nećemo imati odgovore, ali možemo izvući pouke iz njegove borbe i posvećenosti stvaranju pravednijeg društva.
Sećanje kao obaveza
Sećanje na Zorana Đinđića nije samo nostalgija za propuštenom prilikom, već i obaveza da se nastavi ono što je on započeo. Svake godine, na godišnjicu atentata, održavaju se komemoracije i govori o njegovoj hrabrosti i viziji. Ipak, pravo sećanje podrazumeva konkretne korake ka društvu koje se zasniva na vrednostima za koje se zalagao – vladavini prava, modernizaciji i evropskim integracijama.
Njegove reči: „Gledajte u budućnost, tamo ćemo se sresti i vi i ja“, danas odjekuju kao podsticaj da se borba za bolju Srbiju nastavi. Danas, kada u Srbiji hiljade studenata i građana marširaju za pravednije društvo, naša je dužnost da, ne samo rečima, već i delima obezbedimo da njegova žrtva nije bila uzaludna.