Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova
Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova je međunarodni dokument koji je potpisan 9. juna 1999. godine, označavajući zvanični kraj NATO bombardovanja SR Jugoslavije tokom Kosovskog rata. Ovaj sporazum je imao ključnu ulogu u uspostavljanju mira na Kosovu i stabilizaciji regiona. Njegovo potpisivanje predstavljalo je važan korak ka okončanju sukoba i povratku mira na teritoriju bivše Jugoslavije. Sporazum je potpisan u vojnoj bazi KFOR-a u Kumanovu, Makedonija (sada Severna Makedonija), od strane generala Vojske Jugoslavije Svetozara Marjanovića, generala policije Republike Srbije Obrada Stevanovića i britanskog generala Majkla Džeksona. Ovaj sporazum je bio rezultat pregovora između predstavnika NATO-a i tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića. Ključni elementi sporazuma uključivali su povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova, raspoređivanje međunarodnih mirovnih snaga (KFOR) radi uspostavljanja stabilnosti na terenu, kao i prihvatanje šireg okvira za političko rešenje kosovske krize. Jedna od ključnih odredbi sporazuma bila je demilitarizacija Kosova, što je zahtevalo povlačenje jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga sa teritorije Kosova, kao i razoružavanje jedinica OVK. Ova demilitarizacija omogućila je KFOR-u da preuzme odgovornost za obezbeđivanje sigurnosti i stabilnosti na Kosovu, kao i zaštiti svih građana, bez obzira na njihovu etničku pripadnost. Pored toga, sporazum je predvideo uspostavljanje zone bezbednosti duž granice između Kosova i Srbije radi sprečavanja incidenata i destabilizacije regiona. Ova zona je imala za cilj da spreči buduće prisustvo vojnih i policijskih snaga SRJ na teritoriji Kosova, bez izričite dozvole KFOR-a. Takođe, Vojnotehnički sporazum iz Kumanova predstavljao je prelaznu fazu ka političkom rešenju kosovske krize. On je omogućio uspostavljanje privremene administracije UN-a na Kosovu (UNMIK), koja je imala zadatak da koordinira humanitarne aktivnosti, osigura poštovanje ljudskih prava i vladavine prava, kao i da podrži procese obnove i rekonstrukcije. Sporazum je takođe imao dugoročne implikacije za region Balkana i međunarodnu zajednicu. On je postavio osnovu za rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN i dalje političke pregovore o statusu Kosova i otvorio put ka međunarodnom priznanju nezavisnosti Kosova, koja je formalizovana deklaracijom nezavisnosti 2008. godine. Ukratko, Vojnotehnički sporazum iz Kumanova je bio ključni dokument koji je označio kraj vojnih dejstava na Kosovu tokom Kosovskog rata, povlačenje bezbedonosnih snaga SR Jugoslavije i Srbije, i predstavljao je početak procesa uspostavljanja nezavisnosti Kosova. Powered By EmbedPress
Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova – Ahtisarijev plan iz 2007. godine
Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova iz 2007. godine, ili popularnije Ahtisarijev plan za Kosovo predstavljao je sveobuhvatni okvir za postizanje održivog mira i stabilnosti na Kosovu. Osnovna ideja bila je stvaranje multietničke, demokratske i samoodržive države kroz međunarodno nadziranu nezavisnost, koja bi omogućila svim zajednicama na Kosovu da žive zajedno u miru. Plan je predviđao niz ključnih elemenata, uključujući decentralizaciju vlasti radi osiguranja veće autonomije lokalnim zajednicama, posebne mere za zaštitu srpske manjine kao i visok stepen autonomije Srpske pravoslavne crkve i zaštite njene svojine; kao i uspostavljanje međunarodne supervizije radi nadgledanja primene plana. Jedan od najkontroverznijih elemenata Ahtisarijevog plana bio je predlog za status neutralnosti Kosova, što je značilo da Kosovo ne bi imalo svoju vojsku, već bi bezbednost bila garantovana međunarodnim snagama, poput KFOR-a i EULEX-a. Plan je takođe predvideo osnivanje institucije Specijalnog predstavnika EU za Kosovo, koji bi nadgledao primenu plana i pomagao Kosovu u procesu integracije u evroatlantske strukture. Ahtisarijev plan za Kosovo naišao je na podršku većine kosovskih Albanaca, ali je bio oštro odbačen od strane Srbije i njenih saveznika, uključujući Rusiju. Srbija je smatrala da plan ne pruža dovoljne garancije za zaštitu srpske manjine na Kosovu i da je kršio njen suverenitet. I pored protivljenja Srbije, Ahtisarijev plan je podržan od strane većine zapadnih zemalja, koje su videle u njemu šansu za stabilizaciju regiona i uspostavljanje održivog mira na Balkanu. Ali je Evropska unija odustala od njegove primeni u praksi kroz mehanizme EULEX-a kao ustupak Srbiji, kao i zbog odluke da se pregovori Beograda i Prištine nastave pod patronatom Kontakt grupe koju su činile EU, SAD i Rusija. Kosovska skupština je 2008. godine usvojila Deklaraciju o nezavisnosti, proglašavajući Kosovo nezavisnom državom u skladu sa preporukama Ahtisarijevog plana. Ova odluka je izazvala međunarodnu kontroverzu zbog prejudiciranja ishoda razgovora uz posredovanje Kontakt grupe, ali je Kosovo dobilo priznanje većine zapadnih zemalja, uključujući SAD i većinu država članica EU. Ahtisarijev plan za Kosovo ostaje važan dokument u procesu rešavanja statusa Kosova i primer kako diplomatski napor može doprineti miru i stabilnosti u konfliktnim regionima. Ali i podsećanje svim političkim činiocima u Srbiji da odbijanje kompromisa u rešavanju državnih pitanja vodi samo pogoršavanju položaja Srbije u međunarodnim odnosima. Powered By EmbedPress
Saopštenje Stejt departmenta о sastanku Jović-Iglberger 28. februara 1992.
Kada se govori o raspadu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije veoma često se imputira navodni stav Međunarodne zajednice da se rešenje jugoslovenske krize mora bazirati na uštrb interesa Srbije i srpskog naroda, i kroz guranje Srbije u rat. Međutim, mnoga istorijska dokumenta kao i novinski članci iz perioda raspada Jugoslavije pokazuju da se od beogradskih vlasti zahtevalo da bude spremna na iste ustupke prema drugim narodima kakve je zahtevala i prema Srbima u drugim bivšim republikama. Kao i da se rešenje krize mora pronaći u miru a ne ratu. Jedan takav dokument je i saopštenje američkog Stejt departmenta posle sastanka Borisava Jovića, člana predsedništva SFRJ, i Lorensa Iglbergera, tadašnjeg zamenika državnog sekretara Sjedinjenih Američkih Država, 28. januara, 1992. godine. Bivši ambasador SAD u Beogradu, Iglberger će ostati upamćen kao strani diplomata čiji javni nastupi i izjave pokazuju da je tokom jugoslovenske krize međunarodna zajednica veći deo vremena podržavala interese Srbije i mirno rešenje krize. “Saopštenje Stejt departmenta о sastanku Jović-Iglberger Vašington 28. januar Zamenik državnog sekretara Iglberger sastao se juče sa Borisavom Jovićem, predstavnikom Srbije u krnjem Predsedništvu Jugoslavije.Ovaj sastanak ne menja američki stav da članovi krnjih saveznih institucija Jugoslavije ne mogu legitimno govoriti ili postupati u ime cele Jugoslavije.Zamenik državnog sekretara je naglasio Borisavu Joviću da SAD očekuju da sve strane, uključujući tu srpsko rukovodstvo i Jugoslovensku armiju, poštuju obaveze preuzete prilikom potpisivanja sporazuma o planu koji predviđa raspoređivanje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Hrvatskoj. Vlada SAD u potpunosti podržava napore Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice da se pronađe miroljubivo rešenje za jugoslovensku krizu.Zamenik državnog sekretara naglasio je Borisavu Joviću da SAD, kao i Evropska zajednica, neće prihvatiti nikakav ishod jugoslovenske krize koji bi se zasnivao na primeni sile ili pretnji promenom granica jugoslovenskih republika.On je pozvao srpsku vladu da preduzme jasne i konkretne korake kojima će pokazati doslednost planu Ujedinjenih nacija i mirovnoj konferenciji Evropske zajednice kojom predsedava lord Karington, kao i da će poštovati teritorijalni integritet Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.Napori Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice pružaju rukovodstvu Srbije priliku da pokaže spremnost da konstruktivno prione na posao u cilju generalnog političkog rešenja u kome će biti uvažena legitimna strahovanja i ispunjene težnje Srba unutar i izvan Srbije.Pozivamo rukovodstvo Srbije da iskoristi tu priliku, da poštedi srpski narod kao i druge jugoslovenske narode, strašne cene ratovanja i pokaže spremnost da drugim narodima u Srbiji pruži ista prava i zaštitu koju traži za Srbe izvan Srbije.” Nedeljnik Vreme, 3. februar 1992. godine